Rat i Mir

Odlomci

L.N. tolstoj

• Kada bi svi ratovali samo po svom uverenju, onda ne bi bilo rata. (Knez Andreja)
• On je govorio da ljudski poroci imaju samo dva izvora: besposličenje i praznovericu, a da postoje samo dve vrline: radljivost i pamet.
• Uvek izgleda da je dobro ono što je pre bilo – reče on…
• Ljude koji su sposobni da misle o svojim postupcima obuzmu, obično, ozbiljne misli kad polaze na put i menjaju način života. U tim trenucima obično se pretresa prošlost i prave planovi za budućnost.
• Što veli Stern: “Mi ne volimo ljude toliko za ono dobro koje su oni nama učinili, koliko ih volimo za ono dobro koje smo mi njima učinili.”
• “Sve je to tako moralo biti i nije moglo biti drukčije” – pomisli Pjer – “zato ne treba pitati da li je ovo dobro ili rđavo. Dobro je zato što je određeno i što nema pređašnje mučne sumnje.”
• Šta vrede sve naše svađe i uvrede u času ovakvog osećanja ljubavi, oduševljenja i samopregorevanja?
• Knez Andreja beše uzbuđen, razdražen i, istovremeneno, uzdržano miran, kao što biva čovek kad nastane čas koji je odavno želeo.
• Voila une belle mort – reče Napoleon, gledajući u Bolkonskog.
• Pa kad si živ, ti živi; sutra ćeš umreti, kao što sam ja morao poginuti pre jednog sata. I vredi li toga radi kidati se, kad ostaje čoveku da živi jedan sekund naspram večnosti?
• Vrlinu niko ne voli, ona svakom bode oči.
• Nataša je postala zaljubljena onog trenutka kad je došla na bal. Ona nije bila zaljubljena ni u koga naročito, nego je bila zaljubljena u sve.
• Treba živeti, treba voleti i treba verovati da ne živimo samo sad na ovom parčetu zemlje, nego da smo živeli i da ćemo živeti večito onamo u svemu – reče Pjer i pokaza na nebo.
• “Naprotiv, gospodine moj”, reče mi on “samo usred svetskih bura možemo mi postići tri glavna cilja: 1) poznanje samog sebe, jer samo poređenjem može čovek sebe poznati, 2) usavršavanje, jer se ono samo borbom postiže i 3) doći do glavne vrline – do ljubavi prema smrti. Samo promene u životu mogu nam pokazati taštinu njegovu i pomoći našoj urođenoj ljubavi prema smrti ili našem preporodu za novi život.”
• I Pjeru se činilo da se svi ljudi, kao ti vojnici spašavaju od života: neko častoljubljem, neko kartama, neko pisanjem zakona, neko ženama, neko igračkama, neko konjima, neko politikom, neko lovom, neko vinom, neko državnim poslovima.
• Svaki čovek ima dve strane života: život lični, koji je utoliko slobodniji ukoliko su mu interesi apstraktniji, i život stihijski, život gomile, u kome čovek neizbežno vrši propisane mu zakone. Čovek živi svesno za sebe, a služi kao nesvesno oruđe za postizanje istorijskih, opštih ljudskih ciljeva. Izvršen postupak ne može se povratiti i njegovo dejstvo, kad se stekne u izvesnom vremenu u zajedno sa milionima dejstava drugih ljudi, dobija istorijski značaj. Što je više na društvenoj lestvici, što je više vezan s velikim ljudima, tim više ima vlasti nad drugim ljudima, tim je očevidnija određenost i neizbežnost svakog njegovog postupka. “Srce je vladaočevo u ruci božjoj. Vladalac je – rob istorije.” Istorija, to jest, nesvestan, opšti, masovni život čovečanstva služi se svakim trenutkom vladaočevog života kao oruđem za svoje ciljeve.
• Kad jabuka sazri i padne – zašto padne? Da li zato što teži zemlji, da li zato što joj se srž osuši, da li zato što se suši na suncu, što je teška, što je otresao vetar, ili zato što se dečku koji stoji pod njom prohtelo da je pojede? Nijedno od toga nije uzrok. To je sve sticaj onih uslova pod kojima se odigrava svaki životni, organski, stihijski događaj. I onaj botaničar što nađe da jabuka pada zato što joj trune tkivo i tome slično imaće pravo onako isto kao i onaj dečko koji stoji pod njom i koji će reći da je jabuka zato pala što što je on zaželeo da je pojede i što se molio bogu da padne. Isto tako imaće pravo i nepravo i onaj koji kaže da je Napoleon pošao u Moskvu zato što je hteo i da je propao zato što je Aleksandar hteo da propadne…
• Takozvani veliki ljudi su u istorijskim događajima etikete što daju naziv događaju, a taj naziv, kao i etikete, najmanje ima veze sa samim događajem.
• Pful je bio jedan od onih očajno, nepromenjivo, do mučeništva samouverenih ljudi, kakvi mogu biti samo Nemci, i upravo zbog toga što su samo Nemci samouvremeni na osnovu apstraktne ideje – nauke, to jest, prividnog poznavanja savršene istine. Francuz je samouveren zato što smatra da je, kako duhom, tako i telom, neodoljivo primamljiv i za muškarce i za žene. Englez je samouveren zato što je građanin najbolje uređene države na svetu i zato što, kao Englez, zna uvek šta treba da radi i što zna da je sve što on, kao Englez, učini nesumnjivo dobro. Italijan je samouveren zato što je bujan i što zaboravlja lako i sebe i ostale. Rus je samouverem upravo zato što ništa ne zna niti hoće da zna, jer ne veruje da bi se moglo ma šta u potpunosti znati.
• On ima pravo kao što imaju pravo i svi istoričari, koji u volji jednog čoveka traže objašnjenja istorijskim događajima…
• Dobar igrač, kad izgubi u šahu, iskreno je uveren da je izgubio zbog svoje pogreške, pa nalazi da je ta pogreška bila u početku igre, a zaboravlja da je u svakom njegovom potezu, dogod je igra trajala, bilo takvih istih pogrešaka i da nijedan njegov potez nije bio dobar. On obraća pažnju na pogrešku koju je zapazio samo za to što se protivnik njome koristio. A koliko je tek složenija igra rata, koja se obavlja pod izvesnim vremenskim uslovima gde jedna volja ne upravlja mrtvim mašinama, nego gde sve potiče iz nebrojenog sukobljavanja različitih volja!
• Sve stigne na vreme onom koji ume da čeka.
• Kad se opasnost približuje, u duši čovekovoj govore uvek dva glasa podjednako jako: jedan veoma razumno govori da čovek treba da promisli kakva je opasnost i kojim će se načinom izbaciti od nje; drugi još razumnije govori da je suviše teško i mučno misliti o opasnosti kad nije u čovekovoj vlasti da sve predvidi i da se spase od opšteg toka stvari i zato je bolje ne obazirati se na ono što je teško dogod to ne nastupi, pa misliti o onom što je prijatno. Kad je čovek sam, on se, većinom, povodi za prvim glasom, a kad je u društvu, naprotiv – za onim drugim.
• “Ali kad god se osvajalo, uvek je bilo osvajača; a kad god su se pravili prevrati u državi, uvek je bilo velikih ljudi”, veli istorija. Doista, svaki put kad su se javljali osvajači, bilo je i ratova, odgovara ljudski razum, ali to ne dokazuje da su osvajači bili uzroci ratovima i da se zakoni rata mogu naći u ličnoj aktivnosti jednog čoveka. Kad god pogledam u svoj časovnik i vidim da je skazaljka došla na 10, ja čujem da u obližnjoj crkvi počinje da zvoni na službu; ali zato što skazaljka uvek dolazi na 10 sati kad počinje da zvoni na službu, ja nemam pravo da iz toga izvodim da je položaj skazaljke uzrok pokretanju zvona.
• Uvek kad vidim kretanje voza, ja čujem zviždanje, vidim otvaranje ventila i kretanje točkova; ali nemam pravo da izvodim otuda da je zviždanje i pokret točkova uzrok kretanju voza.
• Seljaci kažu da u pozno proleće duva hladan vetar zato što je hrastov pupoljak razvija, i doista svakog proleća duva hladan vetar kad se hrastov pupoljak razvija. Ali iako mi nije poznat uzrok zašto duva hladan vetar kad lista hrast, ja se ne mogu da složim sa seljacima da je uzrok hladnom vetru razvijanje hrastovih pupoljaka, samo zato što je jačina vetra izvan pupoljkova uticaja. Ja tu vidim samo sticaj uslova koji bivaju u svakoj pojavi u životu i vidim da ja, ma koliko i ma kako potanko posmatrao skazaljku na časovniku, ventil i točkove voza i hrastov pupoljak, neću doznati uzrok ni zvonjenju, ni kretanju voza, ni proletnjem vetru. Zbog toga moram sasvim da promenim svoju tačku posmatranja i da izvučem zakone kretanja pare, zvona i vetra. Tako isto mora da učini i istorija. I već su u tom učinjeni pokušaji.
• Svaki Rus, kad pogleda Moskvu, oseća da je ona mati; svaki tuđinac, kad je pogleda i ne zna njen materinski značaj, mora da oseti ženski karakter toga grada i Napoleon ga je osetio.
• “Da, ljubav” – mislio je on ponovo sasvim jasno – “ali ne ona ljubav koja voli za nešto, radi nečega, nego ona ljubav koju sam osetio prvi put kad sam umirući gledao svog neprijatelja i pri svem tom zavoleo ga. Ja sam osetio onu ljubav koja je sama suština duše i kojoj nije potreban predmet. Mene i sad obuzima to blaženo osećanje. Ljubiti svoje bližnje, ljubiti svoje neprijatelje. Ljubiti sve – ljubiti boga u svima pojavama. Drag čovek može se voleti ljudskom ljubavlju; a samo se neprijatelj može voleti ljubavlju božanskom. I zbog toga sam ja bio onako radostan kad sam osetio da volim onoga čoveka. Šta li je s njim? Da li je živ?… Kad čovek ljubi ljudskom ljubavlju, može iz ljubavi da pređe u mržnju; a božanska ljubav ne može da se promeni. Nju ne može da uništi ništa, ni smrt, ništa. Ona je suština duše. A kako sam ja mnogo ljudi mrzeo u svom životu. I od svih ljudi nisam nikoga voleo niti mrzeo kao nju.”
• Ljudskom umu nije dostižna ukupnost uzroka pojavama. Ali je u dušu čovekovu usađena potreba da istražuje uzorke. I kad čovečji um ne sazna nebrojene i složene uslove pojava, od kojih svaki zasebno može izgledati kao uzrok, on se tada hvata na prvu, najrazumljiviju približnost i kaže: evo uzroka!
• Knez Andreja je mislio i govorio kako sreća biva samo negativna; ali je to govorio s nijansom gorčine i ironije. Izgledalo je da je on, govoreći to, iskazivao drugu misao – da su sve naše težnje k pozitivnoj sreći uložene u nas samo zato da nas muče, jer nas ne zadovoljavaju.
• U ropstvu, u baraci, Pjer je saznao ne razumom, nego svim svojim bićem, životom, da je čovek stvoren da bude srećan, da je sreća u njemu samom, u podmirivanju prirodnih, čovečjih potreba, i da sva nesreća potiče ne iz oskudice, nego iz izobilja; ali sad, za ove tri poslednje nedelje pohoda, saznao je još jednu novu, utešnu istinu – saznao je da nema na svetu ničeg strašnog. Saznao je da, pošto nema u svetu položaja u kome bi čovek bio srećan i potpuno slobodan, nema ni položaja u kome bi on bio nesrećan i neslobodan. Saznao je da ima granica patnjama i granica slobodi i da je ta granica vrlo blizu; da se onaj čovek koji se muči što se u njegovoj postelji posutoj ružama savio jedan listić, muči isto tako kao što se i on muči na goloj, vlažnoj zemlji, kad mu jedna strana zebe a druga se greje; da se on kad je nekad obuvao svoje balske, tesne cipele, mučio isto tako kao i sad kad ide već sasvim bos (obuća mu se odavno beše raspala), i kad su mu noge pune krasta. On je saznao da onda kad se ženio, kako mu se činilo, po vlastitoj volji, svojom ženom, nije bio slobodniji nego sad kad su ga zatvarali noću u konjušnicu.
• U drugom slučaju, kad bi moglo biti slobode bez neminovnosti, došli bismo do bezuslovne slobode van prostora, vremena i uzroka, koja upravo zbog toga što bi bila bezuslovna i ne bi se ničim ograničavala, ne bi bila ništa ili bi bila samo sadržina bez forme.
  Razum kaže: 1. Prostor sa svima oblicima koje mu daje njegova vidljivost – materija – beskrajan je i drukčije se ne može ni zamisliti. – 2. Vreme je beskrajno kretanje bez i jednog momenta mira i ono se ne može ni zamisliti drukčije. – 3. Veza uzroka i posledica nema početka i ne može imati kraja.
  Svest veli: 1. Ja sam jedan i sve što postoji to je samo ja; dakle, ja obuhvatam prostor. 2. ja merim prolazno vreme nepomičnim momentom sadašnjosti, u kome jedino znam sebe kao živog; dakle ja sam van vremena, i 3. ja sam van uzroka, jer osećam da sam ja uzrok svake pojave u svome životu.
  Razum iskazuje zakone neminovnosti. Svest iskazuje suštinu slobode.
  Sloboda, ničim neograničena, to je suština života u svesti čovekovoj. Neminovnost bez sadržine, to je razum čovekov s njegova tri oblika.
• Sve što mi znamo o ljudskom životu, to je samo izvestan odnos slobode prema neminovnosti, to jest svesti prema zakonima razuma,
  Sve što mi znamo o spoljašnjem svetu prirode, to je samo izvestan odnost prirodnih snaga prema neminovnosti, ili suštine života prema zakonima razuma.
  Snage života prirode nalaze se izvan nas i mi ih ne možemo saznati, i mi te snage nazivamo težom, inercijom, elektricitetom, životnom snagom itd.; ali snagu života čovekovog možemo saznati, i mi je nazivamo slobodom.
• U empiričkim naukama ono što nam je poznato zovemo zakonima neminovnosti; a ono što nam je nepoznato zovemo životnom snagom. Životna snaga to je samo izraz nepoznatog ostatka od onoga što znamo o suštini života.
  Isto tako u istoriji ono što nam je poznato zovemo zakonima neminovnosti; ono što je nepoznato – slobodom. Sloboda je za istoriju samo izraz nepoznatog ostatka od onoga što znamo o zakonima čovekovog života.
• Kad je Njutn izrekao zakon teže, on nije kazao da sunce ili zemlja ima osobinu da privlači; on je rekao da svako telo, od najkrupnijeg do najmanjeg, ima osobinu da privlači jedno drugo, to jest, on je ostavio na stranu pitanje o uzroku kretanja tela, pa kazao osobinu koju ima svako telo, od beskrajno velikih, pa do beskrajno malih. Tako isto čine prirodne nauke: ostavljajući pitanje o uzroku, one traže zakone. Na tom je istom putu i istorija. I, iako je istoriji zadatak da izučava kretanje naroda i čovečanstva a ne da opisuje epizode iz života ljudi, onda ona treba da ostavi na stranu pojam uzroka, pa da traži zakone zajedničke svim jednakim i neraskidivo vezanim među sobom beskrajno malim elementima slobode.

Advertisement